Sign up
February 02/05/15, 2015
\

Znaš kako kaže naš narod: "Triput u životu imaš, triput u životu nemaš". Rakija da proradi stomak, miris ječma i hmelja u zraku, dobar ritam da potkiva potpetice, neke budućnosti i poneka prošlost.
U redu je. Odmah miriše na nostalgiju. Al' nije - zveče osmesi. Bar dobar deo noći. Ko još pa vodi neke ratove, samo poneka bitka se vojuje. 
Kuhinja puna sunca.
Ðonovi se već izlizali od pređenih kilometara, al' su tabani jedri. Ringišpil se zavrti u različita godišnja doba. Uključe ga oni musavi cigani. Kažu da donose sreću...
Neizbežno je. A vele da svaka velika sreća vuče uz sebe prorcionalnu količinu suza koje se moraju isplakati. Zbog toga je strah radovati se, zbog toga je strah smejati se iz čiste sreće. 
Pomračenje, stid, suza - primereniji su.
Sanjaš li nekada da budeš momak koji će moći da se hrani nirvanom u kojoj ćeš me držati?  
 
Kažu isto, "gore visoko, dole tvrdo". Zar je lakše biti mrtav ovde i sad? Istina je Viktore Igo: "Ima trenutaka kad, ma kakvo je držanje tela, duša kleči". Ni delima se ne ceni. Ne ceni se ni rečima. Ceni se tišinom. Znam ja da ćutim. Znam, ako neko nešto pametno govori. Ili pametno ćuti.
Znam i osmeh da imam, od jutra i do sutra. Uvek mogu biti ja. Mogu kulirati celu noć, a narednih deset vekova zatvarati oči sa slikom tog poljupca. 
Svašta čovek čuje. Ponešto i vidi. Slabo šta da da oseti. Nekad nije dovoljno nacrtati, a prezahtevno je bojiti, uramljivati i kačiti na zid.
Negde tamo uvek ima vedrih nebesa. U nekim torbama i putevima. Predveče ili ujutru. U kafi, ljutom tečnom zlatu, mirisu svežine, mahanju komšijama, narodnim izrekama... 
Čega?! Jesam, sve sam. I zbilja, nisam od onih šljokičastih. Više sam od jakih boja i svedenih krojeva. Šta ću.

Srce će mi uvek biti daleko. Vagabundo.